Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереница за заштиту равноправности, даје
МИШЉЕЊЕ
на Нацрт закона о изменама и допунама Закона о систему плата запослених у јавном сектору
Министарство државне управе и локалне самоуправе је дописом број 011-00-330/2017-19 од 10. новембра 2017. године, доставило Поверенику за заштиту равноправности нови текст Нацрта закона о изменама и допунама Закона о систему плата запослених у јавном сектору (у далјем тексту: Нацрт закона), ради давања мишљења.
Поступајући по овом допису, дајемо мишљење на Нацрт закона, са аспекта делокруга рада Повереника за заштиту равноправности.
Устав Републике Србије[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбама члана 20. став 1. Устава прописано је да лјудска и мањинска права зајамчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајамченог права, док је ставом 2. истог члана прописано да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1) прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано правлјење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, државлјанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 16. став 1. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености.
Устав Републике Србије[3] јемчи право на рад, гарантује сваком лицу право на слободан избор рада и прописује да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места. Поред права на избор посла и његове једнаке доступности Устав гарантује и низ права која се остварују након заснивања радног односа и којих се лице не може одрећи.
Уредбом о ратификацији конвенције Међународне организације рада (МОР) бр. 111 о дискриминацији (запослење и занимање)[4], прописано је да дискриминација представља и свако правлјење разлике, искључење или давање првенства које има за последицу укидање или нарушавање једнаких могућности или третмана у запослењу или занимању.
Законом о раду[5] забрањује се дискриминација, односно, сваки облик дискриминације лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. Одредбама члана 20. овог закона забрањује се дискриминација, између осталог, и у односу на услове за запошљавање и избор кандидата за обавлјање одређеног посла, услове рада и сва права из радног односа, образовање, оспособљавање и усавршавање, као и напредовање на послу.
Имајући у виду наведено, а поново разматрајући доставлјен измењени текст Нацрта закона Повереник начелно указује да одредбе Нацрта закона као и достављено образложење нису јасно написани, због чега се не може сагледати о којим специфичностима се ради и због чега се уводе изузеци у погледу различитих основица, које су ограничене висином јединствене основице из члана 7. Закона о систему плата запослених у јавном сектору. С тим у вези није јасно ни зашто се основни циљ доношења закона који је наведен у образложењу Нацрта закона а који се односи на успостављање уједначеног и финансијски одрживог система плата овим изузецима потенцијално нарушава.
Такође, поново указујемо (као и у раније датом мишљењу број 011-00-54/2017-02 од 3. октобра 2017. године), на то да Нацрт закона не садржи одредбу о родно диференцираном језику, односно да су употребљене речи у мушком роду (нпр. намештеник, запослени), као генерички неутрални термини и за мушки и женски род, чиме се нарушава принцип равноправности полова. Употреба језика, у којем се присуство, једнак статус и улоге жена и мушкараца у друштву равноправно одражавају и третирају са једнаком вредношћу и достојанством, суштински је аспект родне равноправности и од значаја је за постизање фактичке равноправности полова. Овај став је изражен у многим међународним документима који се односе на недискриминаторну употребу језика, као што су План за кориговање садашње неравнотеже између мушкараца и жена у политичком животу Међупарламентарне уније (МПУ) и Препоруке Одбора министара о елиминисању сексизма у језику Р (90)4, које су усвојене 21. фебруара 1990. године. Имајући у виду наведено, по нашем мишлјењу, потребно је да се у Нацрт закона унесе одредба према којој сви појмови који се користе у том закону у мушком роду обухватају исте појмове у женском роду.
[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09, члан 1. и члан 33. став 1. тачка 7)[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06) члан 21.
[3] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06) члан 60.
[4] „Службени лист ФНРЈ – Међународни уговори”, број 3/61
[5] „Службени гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14 и 24/17 – УС, члан 18.
ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Бранкица Јанковић
Извор: сајт Повереника за заштиту равноправности