U praksi je primetan određen broj tužbi koje za predmet imaju potraživanje utvrđenja da je testamentarni naslednik nedostojan za nasleđivanje.
Prilikom odlučivanja u ovoj vrsti postupaka potrebno je utvrditi da li su ispunjeni uslovi iz čl. 4. stav 1. tačka 4. Zakona o nasleđivanju, kojim je propisano da ne može da nasledi na osnovu zakona ili zaveštanja, niti da stekne kakvu korist iz zaveštanja (nedostojan je) onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca ili mu je uskratio nužnu pomoć.
U smislu navedene odredbe, da bi naslednik bio proglašen nedostojnim za nasleđivanje zbog toga što se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, potrebno je da su ispunjena dva uslova.
Prvi je dužnost naslednika da izdržava ostavioca po zakonu, a drugi da se naslednik teže ogrešio o tu zakonsku obavezu. Prvi uslov je ispunjen ako naslednik spada u krug lica koja su po Porodičnom zakonu dužna da izdržavaju ostavioca.
Što se tiče drugog uslova, tj. teže ogrešenje o zakonsku obavezu izdržavanja, sud treba da je utvrdi u svakom konkretnom slučaju prema okolnostima. Za ocenu težeg ogrešenja treba sagledati okolnosti u kojima su se nalazili i ostavilac i naslednik, te na osnovu toga zaključiti kakve je sve potrebe imao ostavilac. U svakom slučaju treba utvrditi da li je naslednik neopravdano grubo propuštao da izvršava najznačajnije činidbe koje proizlaze iz zakonske obaveze izdržavanja.
Kada je u pitanju nedostojnost za nasleđivanje zbog uskraćivanja nužne pomoći, potrebno je da je ostavilac bio u životnoj opasnosti i da mu naslednik nije pružio nužnu pomoć iako je bio upoznat sa situacijom u kojoj se ostavilac nalazio i mogao da mu pruži pomoć bez ugrožavanja svog života i života trećih lica. Okolnosti koje su ugrožavale život ostavioca moraju biti takve da se jasno vidi da je ostaviocu pretila smrt ili nastupanje teških posledica po njegovo zdravlje, pri čemu nije od značaja kako je ostavilac dospeo u takve okolnosti. Dakle, nužno je utvrditi da li je naslednik bio upoznat sa situacijom u kojoj se nalazi ostavilac, te da li je naslednik bio u mogućnosti da pruži pomoć ostaviocu bez ozbiljne opasnosti po svoj život i zdravlje i bez opasnosti po život i zdravlje trećih lica. Ove činjenice moraju da se cene na osnovu sklopa svih konkretnih okolnosti, pri čemu moraju da se analiziraju i sve objektivne okolnosti.
S tim u vezi, prema odredbi čl. 61. stav 1. Zakona o nasleđivanju RS iz 1995. godine, i sam zaveštalac može da isključi iz nasleđa nužnog naslednika koji se, povredom neke zakonske ili moralne obaveze, teže ogrešio o njega (ako se uvredljivo i grubo odnosi prema zaveštaocu, ako je umišljajno učinio krivično delo prema zaveštaocu, njegovom detetu, usvojeniku, bračnom drugu ili roditelju, ako se odao neradu ili nepoštenom životu), a stavom 2. istog člana propisano je da isključenje može biti potpuno ili delimično. S tim u vezi, postojanje težeg ogrešenja o ostavioca sud procenjuje uzimajući u obzir sve subjektivne i objektivne okolnosti datog slučaja, a posebno imajući u vidu opšteprihvaćena shvatanja o moralnim vrednostima u društvu. Samo teži oblik povrede zakonske ili moralne obaveze vodi punovažnom isključenju, a to su slučajevi npr. ako je roditelj zanemario negu i vaspitanje deteta ili se odao nepoštenom životu, ako je dete na grub ili uvredljiv način uskratilo poštovanje roditelju, ili ako dete nije brinulo o svom roditelju, nije ga posećivalo niti ga obišlo na samrtničkoj postelji. Institut isključenja prava na nužni deo (exhereditio nota causa) i njegova primena spadaju u domen zaveštaočeve slobode zaveštanja.
Više o ovoj temi pročitajte u časopisu Lege Artis Propisi u praksi u tekstu Testament – neka sporna pitanja u najnovijoj sudskoj praksi.