< <
Није реткост, нарочито у великим стамбеним
зградама где се многе комшије и не познају, да неки од њих не желе да учествују
у плаћању заједничких трошкова одржавања зграде. У пракси, то значи мање новца
за поправку лифта, фасаде, крова, или просто за текуће уређење и одржавање
зграде.
Каматица је истраживала да ли се и на који
начин, такве комшије могу „убедити“ да равноправно учествују у расподели свих
трошкова који су неопходни да би све функционисало, а шта се дешава ако они то
ипак не желе.
На основу Закона о становању и одржавању
зграда, скупштина станара, на заједничком састанку и са потребном већином,
доноси одлуку о томе колико ће износити висина текућег и инвестиционог
одржавања, а ту суму су сви станари дужни да плаћају. Такође, према овом закону
и општине могу да одређују минималне износе ових трошкова, а онда скупштина
станара да одреди већи износ, уколико мисле да им је то потребно. На пример,
ако зграда има приватно обезбеђење или су неопходни неки већи грађевински
радови.
По закону, скупштине станара су правна лица
и имају могућност издавања фактура. Адвокат саветује да је најсигурније да
приликом плаћања и издају те фактуре, јер се после, на основу њих, најлакше и
могу наплатити дуговања. Ако скупштина станара не издаје фактуру дуг од комшије
који не жели да га плати може да се наплати и у редовном парничном поступку,
али је то компликованија процедура.
Висина текућег и инвестиционог одржавања не
може бити мања од оне коју општина одреди.
„Уколико један или више станара не плаћа
свој део износа за одржавање зграде, стамбена заједница као поверилац може пред
надлежним судом покренути извршни поступак на основу фактуре као извршне
исправе. У том случају, суд доноси решење о извршењу које касније, ради наплате
спроводи јавни извршитељ“, објашњава адвокат Марко Станковић. Он још и додаје,
да уколико стамбена заједница не издаје фактуре, она наплату свог потраживања
може извршити у редовном парничном и касније извршном поступку, али да је то
много компликованија процедура.
Колики износ дуговања ће скупштина станара
толерисати најчешће је индивидуална одлука сваке зграде, али је важно водити и
рачуна о томе да то дуговање не застари. Код физичких лица тај рок је годину
дана, од дана доспећа, док је код правних нешто дужи и износи три године.
Такође, пре саме тужбе, комшији који не плаћа заједничке трошкове може се
послати опомена пред утужење којом му се оставља додатни рок да то своје
дуговање и измири.
Адвокат Станковић још и напомиње да
власници станова у новим зграда морају да знају да уколико сви станови нису
продати, за празне одговара инвеститор, а он је дужан да плаћа заједничке
трошкове.
Такође, у пракси се често дешава и „обрнута
математика“, односно да један или више станара желе нешто да плате, док се
већина не слаже са тим. Један од примера су власници станова који живе на
последњем спрату зграда које имају равне кровове који у неком тренутку и
прокишњавају. По закону, кров спада у заједнички део зграде, и уколико договор
свих станара није могућ, адвокат Станковић као једно од решења види „регресну
тужбу“. У пракси то значи да „оштећени станари“ плате санацију или потребне
грађевинске радове, а онда судским путем траже да им се све то надокнади.
Потребно је знати да та тужба може да траје две до три године, пре свега због
великог временског размака у заказивању рочишта, на сваких шест месеци, али
исход је углавном позитиван.
Извор: сајт Каматица