U nastavku prenosimo Saopštenje Društva sudija objavljeno na sajtu Društva 19.1.2019. godine
‘‘Povodom najavljenih izmena Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku, kao mera koje država namerava da preduzme u sistemskom i sistematskom obračunu sa kriminalom i korupcijom, objavljenih nakon sednice Saveta za nacionalu bezbednost održane 11.1.2019.godine, Društvo sudija Srbije izdaje sledeće
S A O P Š T E Nj E
Društvo sudija sa žaljenjem konstatuje da se ponavlja praksa da se značajne izmene zakona, ovoga puta u oblasti krivičnog zakonodavstva, planiraju bez prethodnog konsultovanja stručne javnosti, kao i da se usvajanje tih izmena planira bez javne rasprave.
Kao posledicu takve prakse dobili smo najavu primene: istih mera čija ranija primena nije dala očekivane rezultate; mera za koje nema pouzdanih dokaza da su ostvarile očekivane rezultate; mera koje mogu biti u sukobu sa međunarodnim obavezama naše države; kao i meru kojom se sudovima nameće dužnost čije ispunjenje ne zavisi samo od postupanja suda.
Za žaljenje je i to što je prilikom predstavljanja ovih mera najavljeno da se eventualna kritika stručne javnosti i organizacija građanskog društva neće uzeti u obzir, što nije svojstveno demokratskom društvu kada se radi o pitanjima od javnog značaja.
Još je žalosnija činjenica da su oni koji su te mere predložili tako i postupili. Ne samo da su kritiku stručne javnosti i organizacija građanskog društva ocenili kao neosnovanu bez razmatranja date argumentacije, već su to učinili na način svojstven „borbi“ protiv političkih neistomišljenika, diskreditujući organizacije i pojedince koji su je izneli.
Konkretna zapažanja o najavljenim merama i poziv nadležnim organima
U vezi sa konkretnim izmenama zakona koje su najavljene od strane Saveta za nacionalnu bezbednost, Društvo sudija poziva nadležne organe, a naročito Vrhovni kasacioni sud i Visoki savet sudstva da razmotre najavljene mere i izjasne se o njima i ukazuje svim državnim organima nadležnim za usvajanje ovakvih mera na sledeće:
Propisivanje strožih kazni za neka od najtežih krivičnih dela sa elementima nasilja i trgovine drogom, progresivnog kažnjavanja i ograničenje ili isključenje mogućnosti da ih sud ublaži
Preduzimanje takvih mera nije sporno sa stanovišta legaliteta, jer predstavlja deo zakonodavne kaznene politike u okviru opšte kaznene politike koju vodi država.
Međutim, postavlja se pitanje opravdanosti tih mera, s obzirom na to da su iste mere preduzimane i ranijim izmenama Krivičnog zakonika i da nisu dale očekivane rezultate na suzbijanju ovih krivičnih dela, kao i da nema dokaza da je mera progresivnog kažnjavanja u državama u kojima postoji dala bolje rezultate u suzbijanju kriminala nego u državama u kojima ne postoji. Već su imenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2009. i 2013. godine propisane: strože kazne zatvora za veći broj krivična dela; povećan minimum kazne koja se može izreći ublažavanjem propisane kazne za određena krivična dela; isključena mogućnost ublažavanja kazne za pojedina krivična dela (otmica iz čl. 134 st. 2 i 3 KZ, silovanje iz čl.178 KZ, obljuba nad nemoćnim licem iz čl.179 KZ, obljuba sa detetom iz čl. 180 KZ, iznuda iz čl. 214 st. 2 i 3 KZ, nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudima iz čl. 350 st. 3 i 4. KZ i trgovina ljudima iz čl. 388 KZ). Tako na primer, kazna zatvora od tri godine predstavlja najmanju kaznu koje se može izreći za trgovinu drogom učiniocu krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz čl. 246 st. 1 Krivičnog zakonika. Uprkos tome, tim merama nije postignut željeni rezultat.
Navedene najavljene izmene Krivičnog zakonika obrazložene su uverenjem da sudovi izriču blage kazne za najteža krivična dela sa elementima nasilja i trgovine drogom. Takvo uverenje se zasniva na statističkim podacima o visini izrečenih kazni, iz kojih proizlazi da sudovi u velikom procentu izriču kazne bliže minimumu zakonom propisane kazne. Ovakvi statistički podaci, za koje izvor nije naveden, čak i da su tačni, sami za sebe ne pružaju pouzdan osnov za uopšteni zaključak da su izrečene kazne blage.
Pouzdan zaključak je moguće izvesti tek kada se analizira da li su izrečene kazne u konkretnom slučaju (s obzirom na učinioca i okolnosti izvršenja krivičnog dela) odgovarajuće za ostvarivanje zakonom propisane svrhe kažnjavanja. Ukoliko bi analiza pokazala da izrečene kazne koje su bliže zakonskom minimumu u konkretnim slučajevima nisu odgovarajuće, odnosno da su blage, preduzimanje najavljenih mera bi imalo opravdanje.
Ukoliko bi se pak pokazalo da su izrečene kazne odgovarajuće, to bi otvorilo pitanje zašto pred sudovima nema okrivljenih koji zaslužuju strože kazne od izrečenih. U tom slučaju bi mere za suzbijanje ovih krivičnih dela trebalo usmeriti ka drugim organima, a ne ka sudu.
Ovakva analiza, kao jedini pouzdani pokazatelj da li su izrečene kazne blage ili ne, zahteva formiranje stručnog tima sastavljenog od kriminologa, penologa, sudija, javnih tužilaca, policajaca, advokata. Nažalost to do sada nije učinjeno.
Propisivanje kazne doživotnog zatvora
Pravo je države da u svoj kazneni sistem uvede kaznu doživotnog zatvora. U velikom broju država takva kazna je propisana za najteža krivična dela. U tom smislu, ni najava uvođenja ove kazne u naš pravni sistem, sama po sebi, nije sporna. Međutim, najava da će biti isključena mogućnost za uslovni otpust lica koja su osuđena na ovu kaznu, mogu našu državu dovesti u sukob sa obavezama koje proističu iz međunarodnih konvencija koje je ratifikovala.
Naša država je, kao članica Saveta Evrope, ratifikovala Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koja je, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, sastavni deo našeg pravnog poretka. Shodno članu 18. stav 3. Ustava, odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se i u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava. Prema stavu tog suda, da bi propisivanje i izricanje kazne doživotnog zatvora bilo u skladu sa Evropskom konvencijom neophodno je da nacionalno pravo ima mehanizam koji omogućava da se, bez izuzetka, izrečena kazna doživotnog zatvora preispita nakon određenog broja godina njenog izdržavanja, odnosno da se utvrdi da li su nastupile značajne promene u životu osuđenog i da li je postignuti napredak ka rehabilitaciji osuđenog takav da nastavak izdržavanja kazne doživotnog zatvora više ne može biti opravdan legitimnim penološkim razlozima. Pored formalnih garancija da kazna doživotnog zatvora može biti smanjiva ako su za to ispunjeni penološki uslovi, moraju postojati i stvarni izgledi za tako nešto. U suprotnom, primena kazne doživotnog zatvora predstavlja povredu člana 3. Evropske konvencije, odnosno nečovečno i ponižavajuće kažnjavanje. U slučaju da nacionalni propisi ne predviđaju mehanizme za preispitivanje kazne doživotnog zatvora, nesaglasnost doživotnog kažnjavanja sa članom 3. Evropske konvencije će se u odnosu na osuđenog pojaviti već u trenutku izricanja te kazne.
Jedan od takvih mehanizama, pored uslovnog otpusta, može biti i pomilovanja od strane predsednika republike. Najavljeno uvođenje doživotne kazne zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta, nameću obavezu da se, pre njenog uvođenja, preispita da li pomilovanje od strane Predsednika Republike, uređeno Zakonom o pomilovanju, predstavlja delotvorni mehanizam za preispitivanje kazne doživotnog zatvora i eventualno otpuštanje osuđenog, ukoliko su ispunjeni penološki uslovi. Naime, Evropski sud za ljudska prava zauzeo je stanovište da je, u slučaju kada ne postoji mogućnost uslovnog otpuštanja od strane suda, potrebna stroža kontrola zakonskog okvira i prakse davanja pomilovanja od strane predsednika republike.
Dužnost suda da okonča suđenja za najteža krivična dela sa elementima nasilja i trgovine drogom u roku od 12 meseci
Dužina trajanja sudskih postupaka zavisi od niza faktora. Pored onih subjektivnih, vezanih za postupanje samog suda tokom postupka, postoje i objektivni faktori na koje sud ne može da utiče. Neki od njih su: složenost i struktura predmeta (npr. broj okrivljenih i krivičnih dela); pravila krivičnog postupka koja sama po sebi iziskuju određeno vreme za preduzimanje procesnih radnji (npr. vreme koje se po zakonu mora ostaviti okrivljenima i njihovim braniocima za izjavljivanje odgovora na optužnicu); postupanje drugih organa po nalozima suda (npr. policije, javnih tužilaštava, veštaka); prostorno-tehnički uslovi (npr. mali broj sudnica koje ispunjavaju uslove za suđenja u takvim predmetima); obaveze sudija u vezi sa postupanjem u drugim predmetima (npr. kao članovi veća u postupcima koje vode druge sudije); opterećenost sudija (npr. većim brojem predmeta i drugim poslovima) i drugo (npr. izvođenje dokaza koji se ne mogu pribaviti u kratkom roku, bolest učesnika u postupku, naročito nastupanje kod optuženog, u toku glavnog pretresa, duševnog oboljenja ili duševne poremećenosti ili druge teške bolesti zbog koje ne može učestvovati u postupku).
Imajući u vidu izneto, propisivanje dužnosti suda da najsloženije predmete okonča u roku od 12 meseci ne samo da je nerealno, već može dovesti do toga da se prvostepeni postupci okončavaju iako nisu „zreli“ za presuđenje, uz kršenje procesnih pravila i prava na pravično suđenje. Sve to dovodiće do ukidanja presuda, vraćanja predmeta prvostepenom sudu na ponovno suđenje i dužeg trajanja postupaka. Time bi se ova mera, usmerena na ubrzanje sudskog postupka, pretvorila u svoju suprotnost.“
Izvor: sajt Društva sudija Srbije
Naslov: Redakcija