Dokazivanje silovanja, nasilja, bludnih radnji nad maloletnicima i sličnih krivičnih dela praktično je nemoguće bez svedočenja žrtve. A kako bi se žrtve i svedoci krivičnih dela ohrabrili, neophodno je da veći broj njih dobije status posebno osetljivog svedoka, smatraju stručnjaci. Prednosti takvog statusa, međutim, nedovoljno funkcionišu u praksi.
Kada, na primer, žrtva silovanja ili trgovine ljudima, muškarac koji je gledao kako mu otac ubija majku, lice zbog zdravstvenog stanja ili uzrasta, dobije status posebno osetljivog svedoka – po Zakonu otvaraju se mogućnosti:
Da dobije punomoćnika o trošku države, da iskaz ne daje pred okrivljenim i njegovim braniocem, već iz svoje kuće, na nekom drugom mestu, ili u posebnim prostorijama tužilaštva ili suda, putem video-linka. Uz podršku stručnjaka poput psihologa, socijalnih radnika.
U takvim uslovima oštećeni se štiti od dodatnog pritiska i stresa u postupku i dolazi se do najverodostojnijeg iskaza. Sve to objašnjavaju stručnjaci.
„U samoj sudnici su svi koji učestvuju u postupku, i tužioci i branioci i okrivljeni i njihovi svi branioci, i oni imaju mogućnost da putem video-linka čuju posebno osetljivog svedoka. Posebno osetljivi svedok čuje samo sudiju i svi koji imaju pravo da postavljaju pitanja, mogu samo preko sudije da postavljaju pitanja“, objašnjava Ljubinka Marković, savetnica za pitanja maloletnih lica u krivičnom postupku u Višem sudu u Beogradu
Ne iz posebne prostorije, već iz kancelarije naše sagovornice, osetljivi svedoci daju iskaz, dok se, navode u Višem sudu, u Palati pravde prostorija ne osposobi za takvu namenu. A ni uzimanje iskaza van suda ne ide lako zbog mobilne opreme. Kažu, snalaze se.
„Na primer, kada smo imali dete koje je oštećeno krivičnim delom i nalazilo se u Nišu, koristili smo opremu pravosudne akademije, da bismo uspostavili link da on može da daje odgovore u i sudnici, iz ustanove u koju je smešten, ustanove socijalne zaštite“, ističe Markovićeva.
Decenijama srpsko pravosuđe muči nedostatak posebnih prostorija za uzimanje iskaza posebno osetljivog svedoka.
Dodatno otežava i to što u tužilaštvu mali broj žrtava uspe da dobije statsus posebno osetljivog svedoka, napominju u Autonomnom ženskom centru.
Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra kaže da postoji veliki broj postupajućih zamenika tužioca koji ne znaju da uopšte postoje ti članovi zakona koji mogu da štite žrtvu.
„S druge strane, i kada tražite onda često kao neko ko je punomoćnik žrtve nailazimo na odbijanje uopšte da se taj zahtev i unese u zapisnik ili da se taj status dodeli, u poslednje vreme postoji jedna loša praksa a to je da tužilaštvo kaže da prvo mora oštećeni da se veštači, da se vidi da ima posledice nasilja, pa tek onda da se dodeli status posebno osetljivog svedoka, što nigde ne piše u zakonu, nema takve odredbe“, navodi Vanja Macanović.
Za tri godine 276 osoba dobilo status posebno osetljivog svedoka
U Republičkom javnom tužilaštvu takve tvrdnje negiraju. Iznose podatak da je u protekle tri godine od 278 lica, 276 dobilo status posebno osetljivog svedoka.
„Sedam godina je praktično proteklo od implementacije novog zakonika, ja prosto ne mogu da poverujem da postoje i dalje zmaenici javnih tužilaca koji ne poseduju znanja o tom značajnom institutu Krivičnog zakonika. Mi možemo da se konsultujemo i možemo da tražimo, da li li usmeno ili pismeno, mišljenje eksperata u onoj oblasti koja nam je neophodno potrebna da bismo doneli pravu odluku da li toj žrtvi treba dodeliti ovakav status ili ne“, ukazuje Branko Stamenković iz Republičkog javnog tužilaštva.
Tvrdi – svako tužilaštvo je u mogućnosti da koristi posebne prostorije za uzimanje iskaza od posebno osetljivog svedoka, bilo u prostoriji tužilaštva ili drugog organa, najčešće suda.
Izvor: sajt Politika, autor: Tamara Tankosić
Naslov: Redakcija