Zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata u kojem je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog.
Osnovni sud u Šapcu je dostavio Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za rešavanja spornog pravnog pitanja koje glasi:
– da li zaposleni u javnim službama koji primaju zaradu – platu u visini minimalne zarade imaju pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a ako imaju, po kojim parametrima se utvrđuje visina naknade navedenih troškova,
– da li ima razlike u priznavanju prava na naknadu navedenih troškova između zaposlenih čija visina minimalne zarade- plate se dobija množenjem koeficijenta i osnovice i zaposlenih čija je zarada-plata množenjem koeficijenta i osnovice niža od minimalne zarade, pa im se vrši doplata do visine minimalne zarade-plate.
U zahtevu je ukazano na presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1557/2019 od 13.2.2020. godine i presudu Rev2 1252/21 od 9.6.2021. godine, Odluku Ustavnog suda Srbije Už broj 8873/14 od 29.9.2016. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2968/2019 od 5.12.2019. godine.
S obzirom da nije bilo uslova da se o ovom pitanju izjasni primenom instituta za rešavanje spornog pravnog pitanja, Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda je odlučilo da se na osnovu ovlašćenja iz člana 31. Zakona o uređenju sudova („Sl. glasnik RS“, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – dr. zakon, 13/2016, 108/2016, 113/2017, 65/2018 – odluka US, 87/2018 i 88/2018 – odluka US), o ovom pitanju izrazi stav, u cilju obezbeđenja jedinstvene sudske primene prava i jednakosti stranaka u sudskim postupcima.
Odnos opšteg i posebnih zakona – U pravnom sistemu postoje više različitih kategorija zaposlenih, usled čega se radno pravni položaj subjekata radnog odnosa, njihova prava, obaveze i odgovornosti, regulišu Zakonom o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 – odluka US, 113/2017 i 95/2018 – autentično tumačenje), kao matičnim zakonom koji utvrđuje opšti režim radnog odnosa i posebnim zakonima kojima se uređuje poseban režim rada, sa uređenim pravima i obavezama koja se zbog specifičnosti pravnog položaja pojedinih zaposlenih i njihovih poslodavaca, primenjuju samo na tu kategoriju zaposlenih, a sve u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama (član 1. Zakona o radu).
Prema članu 2. Zakona o radu, odredbe ovog zakona primenjuju se na zaposlene koji rade na teritoriji Republike Srbije, kod domaćeg ili stranog pravnog, odnosno fizičkog lica (poslodavac), kao i na zaposlene koji su upućeni na rad u inostranstvo od strane poslodavca, ako zakonom nije drugačije određeno (stav 1.) Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno (stav 2).
Normativna rešenja posebnog zakona koji na drugi način uređuju prava obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, isključuju primenu opšteg (matičnog) propisa o radu, jer kao lex specialis, imaju jaču pravnu snagu. Međutim, ukoliko određeno pitanje iz domena rada nije uređeno posebnim zakonom, ono se rešava na način i pod uslovima predviđenim opštim propisom, supsidijarnom primenom Zakona o radu.
Opšti režim radnog odnosa – Zakon o radu kao matični zakon (lex generali), kojim se regulišu prava i obaveze iz radnog odnosa, u odredbi člana 105. stava 3, predviđa da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4. i 5, člana 118. stav 1. tač. 1-4, člana 119, člana 120. tačka 1. i člana 158. ovog zakona. Na taj način regulisano je da se naknada troškova za ishranu u toku rada (topli obrok) i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, smatraju zaradom.
Prema odredbi člana 118. stava 1. tač. 5. i 6. istog zakona, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a visina troškova iz stava 1. tačke 5 ovog člana mora biti izražena u novcu (stav 2).
Dakle, zaposleni u opštem radnopravnom režimu koji primaju odgovarajuću zaradu i zaposleni u istom režim rada, kojima se isplaćuje minimalna zarada u skladu sa odredbama čl. 111. i 112. Zakona o radu, ostvaruju pravo na naknadu predmetnih troškova, prema članu 118. stava 1. tač. 5. i 6. istog zakona.
Zakon ne propisuje, niti ograničava pravo na naknadu troškova na određeni minimum ili maksimum i poslodavci treba da utvrde uslove, način i visinu toplog obroka i regresa svojim opštim aktom (kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu) ili ugovorom o radu sa svakim zaposlenim, što praktično znači da nema smetnji da poslodavac prema svojim finansijskim mogućnostima utvrdi visinu naknade za “topli obrok” i regres, uz uslov da ta regulativa bude jedinstvena za sve zaposlene i iskazana u nominalnom iznosu u obračunskim listama.
Treba imati u vidu da u radnoj sredini u kojoj se primenjuje opšti radnopravni propis, Zakon o radu definiše odgovarajuću zaradu u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104.) koja podrazumeva zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu (koja se sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade), zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi) i drugih primanja koja imaju karakter zarade (član 105.). Osnovna zarada određuje se na osnovu uslova utvrđenih pravilnikom potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu i zajedno sa zaradom po osnovu radnog učinaka (koji određuje na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama), učestvuje u ukupnoj zaradi i predstavlja osnovicu za utvrđivanje uvećane zarade u smislu člana 108. Zakona o radu. Vrednovanje elemenata osnovne zarade i zarade za radni učinak vrši se opštim aktom (kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu u smislu člana 107. Zakona o radu).
U druga primanja spadaju primanja koja se smatraju zaradom (naknada za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor), koje zaposleni ostvaruje kao pravo iz radnog odnosa u skladu sa uslovima, načinom realizacije i visinom predviđenim opštim aktom (kolektivnim ugovorom i pravilnikom o radu) i ugovorom o radu. Treba istaći da korisnici budžetskih sredstava, u primeni odredba Zakona o radu i opštih akata, koje se odnose na obračun odgovarajuće zarade, podležu posebnim imperativnim propisima i ograničenjima u isplati zarada.
Stoga po pravilu, navedena normativna rešenja iz Zakona o radu ne ukazuju, niti sadrže upućujuću normu da osnovna zarada u bilo kom elementu za njen obračun sadrži uračunavanje naknade troškova za ishranu u toku rada i regres, već naprotiv to pravo na isplatu reguliše posebnom normom u članu 118. navedenog zakona, koje mora biti nominalno iskazano u obračunskom listu.
Poseban režim radnog odnosa – Zakonom o javnim službama („Sl. glasnik RS“, br. 42/91, 71/94, 79/2005 – dr. zakon, 81/2005 – ispr. dr. zakona, 83/2005 – ispr. dr. zakona i 83/2014 – dr. zakon) kao lex specialis, odredbom člana 1. propisuje da se javnom službom u smislu ovog zakona smatraju ustanove, preduzeća i drugi oblici organizovanja utvrđenih zakonom, koji obavljaju delatnost, odnosno poslove kojima se obezbeđuje ostvarivanja prava građana, odnosno zadovoljavanje potrebe građana i organizacija, kao i ostvarivanja i drugog zakonom utvrđenog interesa u određenim oblastima. Radi obezbeđivanja ostvarivanja prava utvrđenih zakonom i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa u oblasti obrazovanja, nauke, kulture, fizičke kulture, učeničkog i studentskog standarda, zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, društvene brige o deci, socijalnog osiguranja, zdravstvene zaštite životinja, osnivaju se ustanove.
Ustanove, preduzeća i drugi oblik organizovanja za obavljanje delatnosti poslova iz člana 3. ovog zakona, mogu osnivati prema članu 4. tog zakona, Republika, autonomna pokrajina i lokalna samouprava, a sredstva za obavljanje delatnosti obezbeđuju se iz budžeta i drugih izvora u skladu sa zakonom, pa su zaposleni kod tih poslodavaca u posebnom režimu rada. S tim u vezi, treba imati u vidu da je odredbama Zakona o zaposlenima u javnim službama („Sl. glasnik RS“, br. 113/2017, 95/2018, 86/2019, 157/2020 i 123/2021) (stupio na snagu 25.12.2017. godine, a primenjuje od 1.1.2025. godine, izuzev odredaba čl. 30, 31, 32, člana 157. st. 1. i 3 i člana 159, koje se primenjuju od dana stupanja ovog zakona na snagu, i odredaba čl. 93-96, čl. 98 i 101, čl. 117. st. 1-7, čl. 124, 133, 142 i čl. 145 st. 1. i 3, koje se primenjuju od 1.1.2026. godine), predviđeno pravo na isplatu minimalne zarade (član 106) i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa zakonom kojim se uređuje sistem plata u javnom sektoru (član 130. stav 3).
Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Sl. glasnik RS“, br. 34/2001, 62/2006 – dr. zakon, 63/2006 – ispr. dr. zakona, 116/2008 – dr. zakoni, 92/2011, 99/2011 – dr. zakon, 10/2013, 55/2013, 99/2014, 21/2016 – dr. zakon, 113/2017 – dr. zakoni, 95/2018 – dr. zakoni, 86/2019 – dr. zakoni, 157/2020 – dr. zakoni i 123/2021 – dr. zakoni) kao posebnim zakonom, uređen je način utvrđivanja plata, dodatka, naknada i ostalih primanja pored ostalih i za zaposlene u javnim službama, koje se finansiraju iz budžeta Republike, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Platu zaposlenih u javnim službama određuje osnovna plata koju čini proizvod osnovice za obračun plate (koju utvrđuje Vlada) i koeficijenta (utvrđenih aktom Vlade), dodatka na platu propisanih tim zakonom (minuli rad,prekovremeni rad, terenski dodatak, rad noću i na dan državnih i verskih praznika) i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate.
Prema odredbi člana 4. stav 1. tog zakona, koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2. tog člana, koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.
Primenom člana 8. navedenog zakona, koeficijenti za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, utvrđuju se Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Sl. glasnik RS“, br. 44/2001, 15/2002 – dr. uredba*, 30/2002, 32/2002 – ispr., 69/2002, 78/2002, 61/2003, 121/2003, 130/2003, 67/2004, 120/2004, 5/2005, 26/2005, 81/2005, 105/2005, 109/2005, 27/2006, 32/2006, 58/2006, 82/2006, 106/2006, 10/2007, 40/2007, 60/2007, 91/2007, 106/2007, 7/2008, 9/2008, 24/2008, 26/2008, 31/2008, 44/2008, 54/2008, 108/2008, 113/2008, 79/2009, 25/2010, 91/2010, 20/2011, 65/2011, 100/2011, 11/2012, 124/2012, 8/2013, 4/2014, 58/2014, 113/2017 – dr. zakon i 95/2018 – dr. zakon, 86/2019 – dr. zakon, 157/2020 – dr. zakon, 19/2021, 48/2021 i 123/2021 – dr. zakon). Treba napomenuti da Zakon o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru („Sl. glasnik RS“, br. 18/2016, 108/2016, 113/2017, 95/2018, 86/2019, 157/2020 i 123/2021), stupio na snagu 9.3.2016. godine, primenjuje se od 1.1.2025. godine, odnosno od 1.7.2017. godine na zaposlene u organima i organizacijama autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, izuzev odredaba člana 10. i čl. 37-39. ovog zakona koje se primenjuju od stupanja na snagu ovog zakona, predviđa da naknade troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, imaju karakter plate i njihovu visinu utvrđuje Vlada, uz prethodno pribavljeno mišljenje Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije, nakon što se za takvu vrstu naknade troškova steknu uslovi u budžetu Republike Srbije (član 32).
Rešenjem Ustavnog suda I Uz broj 160/2012 od 20.6.2013. godine odbačen je zahtev za ocenjivanje ustavnosti odredbe člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama (“Službeni glasnik RS”, br. 34/01 sa izmenama i dopunama). Iz sadržine obrazloženja proizilazi da Ustavni sud smatra da je stvar opredeljenja zakonodavca da li će propisati da se pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora obračunavati i isplatiti kao posebna naknada ili će pravo na ove naknade, koje po osnovu rada pripadaju svakom zaposlenom, biti iskazane kao sastavni deo koeficijenta za svakog zaposlenog. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan za ocenu celishodnosti nomotehničkog oblikovanja zakonskih rešenja, saglasno odredbama člana 167. Ustava. Identično pravo stanovište povodom spornog ustavnopravnog pitanja, Ustavni sud je zauzeo i u ranije vođenom postupku za ocenu ustavnosti ocene člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u predmetu I Uz broj 227/2009 u kojem je doneta Odluka o odbijanju predloga za utvrđivanje ustavnosti navedene odredbe Zakona.
U sličnoj pravnoj situaciji, Ustavni sud je u odluci Už broj 6677/2011 od 21.3.2012. godine u pogledu prava državnih službenika izrazio pravni stav da ne postoji osnov ni u opštem, ni u posebnim propisima za ostvarivanje prava podnosioca na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmor, jer nema instrumenata za njihovu konkretnu realizaciju.
Dakle, regulativa obračuna i isplate plate u javnim službama u skladu sa normama posebnog zakona, nije istovetna regulativi obračuna i isplate zarade prema pravilima koja se primenjuju u opštem radnopravnom režimu, jer pojam zarade u određenim radnim sredinama i plate nema jedinstveno značenje, ni kapacitet, što se direktno odražava na različitost uslova, načina i obima prava na naknadu predmetnih troškova.
Minimalna zarada kao garantovana vrednost zarade – Prema članu 111. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na isplatu minimalne zarade, kojom treba da se obezbedi egzistencijalni minimum za zaposlene, koji zbog otežanog poslovanja poslodavca, ne mogu da ostvare pravo na ugovorenu zaradu. Obračunava se kao proizvod vremena provedenog na radu, uz uslov da je ostvaren standardni učinak (prema kriterijumima i merilima na osnovu kojih se utvrđuju rezultati rada koje određuje poslodavac) i minimalne cene rada, utvrđene odlukom Socijalno-ekonomskog saveta, odnosno Vlade Republike Srbije, koja se donosi u cilju materijalnog, socijalnog i ekonomskog položaja zaposlenih i poslodavaca. Opštim aktom poslodavca utvrđuju se razlozi za uvođenje minimalne zarade, ograničenog trajanja od šest meseci, uz obavezu poslodavca da obavesti reprezentativni sindikat o razlozima za nastavak isplate minimalne zarade.
Obračunom plate zaposlenima u javnim službama, primenom navedenih posebnih zakona i opšteg akta, zaposleni na određenim radnim mestima sa najnižim koeficijentom, primaju platu u nižem iznosu od minimalne zarade i u toj situaciji vršena je isplata plate do visine vrednosti minimalne zarade.
S tim u vezi uporedno, u Posebnom kolektivnom ugovoru za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Sl. glasnik RS“, br. 21/2015 i 92/2020) predviđeno je da ukoliko osnovna plata zaposlenog koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun i isplatu plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun plata za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, manja od minimalne zarade, osnovna plata utvrđena na napred opisani način isplaćuje se u visini minimalne zarade (član 20.).
Isto rešenje sadržano je i u članu 31. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Sl. glasnik RS“, br. 38/2019 i 55/2020), a prema odredbi člana 48. tog opšteg akta, zaposleni može da ostvari pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora od 2020. godine, ako se za takvu vrstu naknade steknu uslovi u budžetu Republike Srbije i visinu tih naknada utvrđuje Vlada.
U odluci Ustavnog suda Už-8873/2014 od 29.09.2016 godine kojom je usvojena ustavna žalba podnosioca i utvrđena povreda prava na pravično suđenje, u obrazloženju se navodi: “ Ustavni sud ističe da je Međunarodna organizacija rada pravo na minimalnu zaradu regulisala Konvencijom broj 131 o utvrđivanju minimalnih nadnica, koju je Republika Srbija ratifikovala i kojom je propisano da minimalne nadnice imaju zakonsku snagu i da se ne mogu smanjivati. Shodno tome, smisao i cilj zakonske norme iz člana 111. Zakona o radu upravo i proizlazi iz interesa zaposlenog koje se ogleda u pouzdanijem omogućavanju ostvarivanja prava na isplatu zarade koja je niža od odgovarajuće, upravo zbog egzistencijalnih i socijalnih potreba, zbog čega zarada koja se ostvaruje faktičkim radom ne može biti niža od minimalne zarade. Ovo stoga što je to zakonski minimum koji se obezbeđuje zaposlenom, tj. ona predstavlja garantovanu vrednost zarade koja se isplaćuje u visini koju nadležni organ utvrdi za mesec za koji se vrši isplata”.
Sudska praksa unazad više godina je na jedinstvenom stanovištu da osnovna zarada koja se obračunava primenom opštih pravila sadržanih u Zakonu o radu, kao i plate u državnim i javnim službama prema režimu rada koji je uređen posebnim propisima, ne mogu biti manje od vrednosti minimalne zarade. Međutim, u toj situaciji isplata plate kao naknade za rad, ne zasniva se na pravu na isplatu minimalne zarade pod uslovima i na način prema sadržaju iz čl. 111. i 112. Zakona o radu, koje pravo posebnim zakonima koji su u primeni nije ni predviđeno, već je u pitanju vrednosti plate koja ne može biti manja od zakonom garantovanog minimuma naknade za rad opredeljene u navedenim odredbama zakona, u cilju egzistencijalnih i socijalnih potreba.
Takođe, isplatom plate zaposlenima u javnim službama u visini vrednosti minimalne zarade, ne aktiviraju se pravila opšteg radnopravnog propisa prema kojim zaposleni koji u skladu sa Zakonom o radu, ostvaruju pravo na isplatu minimalne zarade, imaju pravo i na uvećanu zaradu i naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u smislu čl. 108. i 118. Zakona o radu. Navedeni posebni propisi ne predviđaju pravo na naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora posebnom normom, jer su ove naknade obuhvaćene i sadržane u koeficijentu za obračun plata (član 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama), što znači da se iste ostvaruju kroz obračun i isplatu plata, usled čega nema ni osnova (upućujućih normi) da se primenjuju parametri iz važećih kolektivnih ugovora za zaposlene u javnim preduzećima.
Stoga, prema sadržaju navedenih posebnih zakona nema pravne praznine po pitanju prava na isplatu naknada troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, usled čega nema ni uslova za supsidijarnu primenu Zakona o radu (član 2. Zakona o radu).
Osim toga, odredbom člana 1. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarade drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Sl. glasnik RS“, br. 116/2014 i 95/2018), koji je stupio na snagu 28.10.2014. godine i bio u primeni do 1.1.2020. godine na osnovu Zakona o prestanku važenja Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Sl. glasnik RS“, br. 86/2019), propisano je da se ovim zakonom privremeno uređuje osnovica, odnosno vrednost radnog časa, vrednost boda i vrednost osnovne zarade, za obračun i isplatu plata, odnosno zarada kao i drugih stalnih primanja izabranih, imenovanih, postavljenih i zaposlenih lica kao korisnika javnih sredstava sa ciljem očuvanja finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plate i zarada u javnom sektoru. Prema članu 3. stav 1. navedenog zakona, platom u ovom zakonu između ostalih, smatra se zarada zaposlenog kod korisnika javnih sredstava utvrđena u skladu sa zakonom koji uređuje platu u javnim službama. U članu 4. istog zakona, propisano je da su ništave odredbe opšteg ili pojedinačnog akta kojima se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi na osnovu kojih se povećava iznos plate i drugih stalnih primanja kod subjekata iz člana 2. ovog zakona, donet za vreme primene ovog zakona.
Ustanove osnovane od strane Republike Srbije, odnosno lokalne vlasti, su indirektni korisnici budžetskih sredstava nad kojima osnivač, preko direktnih korisnika budžetskih sredstava, vrši zakonom utvrđena prava u pogledu upravljanja i finansiranja, pa se na njih, primenjuje i https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_budzetskom_sistemu.htmZakon o budžetu i Zakon o budžetskom sistemu i obaveze koje preuzimaju, moraju odgovarati aproprijaciji koja im je odobrena za tu namenu u odgovarajućoj budžetskoj godini (član 2. stav 1. tačka 8. i član 54. Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“, br. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 – ispr., 108/2013, 142/2014, 68/2015 – dr. zakon, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019, 72/2019, 149/2020, 118/2021 i 118/2021 – dr. zakon).
Pravila iz Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, Zakona o budžetu i Zakona o budžetskom sistemu su imperativne prirode koja se moraju bezuslovno poštovati, bez prava da se u njima bilo šta menja, te kod budžetskog finansiranja plate u javnim službama nije moguće primeniti bilo koje korektivno pravilo, jer je upravo zakonom određen način utvrđivanja osnovice za plate i da koeficijent za obračun plate zaposlenih u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, sadrži troškove na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Osim toga, prema članu 105. Zakona o budžetskom sistemu ako su odredbe drugih zakona u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.
(Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 5.7.2022. godine)
Izvor: sajt VKS
Naslov: Redakcija