Српско правосуђе није јединствено у ставу о томе да ли банке имају право наплате обраде кредита.
У нашем правосуђу уочена је одавно појава да судови различито пресуђују о истој ствари. Апелациони суд у Београду правоснажном пресудом из децембра прошле године ставио је до знања да је провизија за обраду кредитног захтева неоправдано наплаћен трошак банке од клијента, док други судови на нижим инстанцама и после тога доносе пресуде у корист банке, с образложењем да се то њено право заснива на закону, и одбијају тужбене захтеве клијената.
Последњи пример је Привредни суд у Нишу, који је, обрнуто, донео пресуду у корист банке коју је клијент тужио тражећи повраћај накнаде на име обраде кредита.
С обзиром на то да се, под окриљем удружења „Ефектива”, многи одлучују да туже банке и траже да им „банка врати неоправдано узет новац” и да је поднето већ више од две хиљаде таквих захтева, намеће се питање да ли се може догодити да неки клијенти банака буду обештећени, а неки не.
Очигледно да ће у судској пракси шаренила и даље бити.
Правници кажу да их то што судови у истој ствари различито пресуђују не чуди, да се то дешава и да ће тако бити све док виши судови не заузму јединствен став. Нижи судови ће након тога ускладити праксу зато што не желе да им пресуде падају на вишим инстанцама. Сваком судији се број укинутих пресуда рачуна као минус и неуспех у раду.
Откуд ова различита пракса судова и то да се, на пример, Апелациони суд у конкретној пресуди позива само на Закон о облигацијама, који искључује накнаду за обраду кредита, док други судови наводе одредбе чланова Закона о банкама и Закона о заштити корисника финансијских услуга по којима је накнада за обраду кредита легитиман трошак?
Мирјана Радовић, ванредни професор на Правном факултету Универзитета у Београду за области трговинског, банкарског и берзанског права, каже да камата није једина накнада коју банке могу да наплате по основу закљученог уговора о кредиту, већ да оне са клијентом могу да уговоре и друге накнаде. То им, уосталом, омогућава и Закон о заштити корисника финансијских услуга, према коме, примера ради, банке имају право да уговоре накнаду за превремену отплату кредита. Овај закон такође не забрањује уговарање накнаде за обраду кредита. Међутим, разлог за оспоравање права банкама да је наплате пре свега произлази из начина на који је она уговорена са клијентом и из саме природе ове накнаде.
– Обавеза корисника кредита да плати накнаду за обраду кредита је неправична уговорна одредба, јер банка заузврат не пружа никакву конкретну противчинидбу клијенту. Обраду кредита и проверу бонитета клијента банка ради превасходно у сопственом интересу и то чини део општих трошкова пословања банке, које она жели да превали на клијента. Проблем је у начину уговарања ове накнаде. Она чини део готовог текста, пакета одредби, који се у праву означавају као општи услови пословања банке, којима клијент приступа када са банком закључује уговор о кредиту као уговор по приступу. Другим речима, начин на који је одредба уговорена омогућава судовима да одбију њену примену из разлога неправичности према кориснику кредита, а по основу члана 143, става 2 Закона о облигационим односима – каже професорка Радовић.
Осим тога, када је о потрошачком кредиту реч, члан 14 Закона о заштити потрошача забрањује трговцу (овде – банци) да потрошачу наплати било какве додатне трошкове (овде – трошкове обраде кредита), ако не добије изричиту сагласност потрошача за конкретне додатне трошкове, и то пре закључења уговора.
Професорка додаје да у индивидуалним преговорима банка и клијент могу да се договоре да ту накнаду клијент плати и да она буде део уговора. У том случају су могућности суда да контролише садржину уговорних одредби уже него код општих услова пословања. Наша саговорница подсећа да су се идентични судски спорови водили у Немачкој и да је њихов Врховни суд још 2014. године стао на становиште да уговарање накнаде за обраду кредита, као део готовог текста и пакета одредби, није пуноважно.
Ако банка може да наплати накнаду за обраду кредита, онда је јасно да ће је задржати, али у другој форми. Она може да постане део цене кредита, камате, а то је управо оно што су банке желеле да избегну, из простог разлога што ће камата бити већа. Није свеједно када неко види да је камата на готовински кредит седам одсто годишње, колико сада у просеку износи, или десет одсто, колико је такође тренутно ефективна камата са свим урачунатим другим трошковима које банка наплаћује.
Народна банка (НБС) обавезала је банке да и у оглашавању својих производа и у уговорима јасно назначе номиналну камату, према којој се обрачунава износ месечне рате, и ефективну са свим трошковима.
Извор: сајт Политике