Упућивање у иностранство ради дијагностике, а не само ради лечења, уколико буду усвојене предложене измене Закона о здравственом осигурању, први пут ће бити озакоњено. До сада је за овакве ситуације постојала само уредба. Како објашњава доцент др Радоје Симић, члан Надзорног одбора Буџетског фонда за лечење обољења, стања и повреда која се не могу успешно лечити у Србији, ова могућност углавном ће се користити када је потребно урадити сложене генетске анализе.
Измене Закона о здравственом осигурању које се односе на упућивање пацијената на лечење у иностранству могле би додатно утицати и на смањење броја хуманитарних акција у којима се преко медија или друштвених мрежа организује прикупљање новца за лечење оболелог којем лекари у Србији не могу помоћи. Сличан циљ има и Буџетски фонд (БФ), чији је др Симић члан надзорног одбора. Када је у Хјустону 14. јула 2013. преминула осмогодишња Тијана Огњановић, не дочекавши трансплантацију срца, сумње у малверзације са прикупљеним новцем за њено лечење определиле су надлежне да оснују овај фонд. Идеја је била да се у Србији више никада, ни за једно болесно дете због упућивања на лечење у иностранство, не прикупља новац слањем СМС порука, уплатама новца на разне сумњиве текуће рачуне, да се не одржавају концерти, улична прикупљања пара…
Тај циљ је донекле испуњен: од почетка 2015. године, 36 деце упућено је на лечење у иностранство без јавних, хуманитарних акција које би нас постиделе и ожалостиле. На лечење су отишла деца са церебралном парализом, тешким обољењима крвних судова мозга и очију, леукемијом и болестима система за кретање. У исто време преко Републичког фонда за здравствено осигурање (РФЗО) на лечење у иностранство упућено је 270 деце.
Ипак, акције преко друштвених мрежа и медија нису послате у историју и заборав.
– Никаква компликована процедура за упућивање у иностранство не постоји. Ипак, родитељи болесне деце и даље погрешно верују да ће брже прикупити новац сами у некој акцији, него да иду преко државних органа. Реч је о психолошком моменту: неки верују да ће брже остварити циљ, други се плаше одбијања. Да би конкурисали код БФ потребан је само један документ више, јер овде се конкурише тек пошто комисије у РФЗО-у процене да не постоји законски основ за упућивање на лечење у иностранство. Тада је шанса Буџетски фонд. Ми разматрамо и оне случајеве болесне деце која неће бити трајно излечена, али ће им лечење у иностранству бар мало олакшати болове и поправити стање – објашњава за „Политику” др Симић.
Дакле, ова два фонда се не искључују и није реч о паралелним установама, већ се о онима које се надопуњују.
Акције прикупљања новца које се сада покрећу воде се јер су многе породице егзистенцијално истрошене бригом о тешком болесном члану и чешће су везане за помоћ у преживљавању, а не директно за лечење
– Одлуку о упућивању на лечење доносимо и за недељу дана, а памтим случајеве када је било чак и краће. Предност фонда је да, осим што располажемо прецизном дијагнозом и местом где се дете упућује на лечење, знамо и исход. Односно, да ли је дете излечено, његово стање поправљено, за разлику од хуманитарних акција где донатори никада не добију информацију о резултату лечења – напомиње наш саговорник.
По подацима др Симића, главнину фонда, око 163 милиона динара, чине приходи из буџета. Путем донација стигло је још нешто више од пет милиона динара и 2.815 евра. У поменутом фонду залажу се за максималну транспарентност, али то не значи да се објављују слике и имена деце којима је потребно лечење у иностранству.
Проф. др Владислав Вукомановић, председник Лекарске комисије БФ, каже да има одбијања захтева, али су они ретки.
– Без велике помпе, и без било какве медијске пажње, у овом часу на лечење у иностранство креће веома тешко оболела девојчица од две и по године, којој је потребна трансплантација и јетре и бубрега. Разлози за даље опстајање акција прикупљања новца леже у необавештености оних који их покрећу, а нису професионалци, односно лекари – каже др Вукомановић.
У Буџетском фонду су јасно издвојени и износи које су иностране клинике вратиле овом фонду: 17.457 швајцарских франака и 32.633 долара. То је новац који није утрошен јер су прве процене износа за лечење биле кориговане.
Утисак Давора Дубоке, извршног директора Националне организације за ретке болести Србије (НОРБС), јесте да се ипак не смањује број хуманитарних акција, организованих путем медија или преко друштвених мрежа.
Он претпоставља да је разлог томе то што грађани нису довољно обавештени о проширењу права и могућностима за лечење у иностранству, а које се сада остварују или преко РФЗО или преко БФ. Чланови НОРБС-а у том случају позивају покретаче акције и упознају их са могућностима које постојећи фондови пружају.
– Акције прикупљања новца које се сада покрећу воде се јер су многе породице егзистенцијално истрошене бригом о тешком болесном члану. Такви апели су чешће везани за помоћ у преживљавању, а не директно за лечење. Тај проблем решиће тек бољи систем социјалне заштите, јер многи морају да нађу новац за негу свог детета током 24 часа, бар један родитељ је био приморан да напусти посао, и то доводи породице са тешко болесном децом на ивицу егзистенције – сматра Дубока.
Он каже да има разумевања и за оне родитеље који настављају борбу за своју болесну децу и када им из фондова стигне објашњење да у иностранству нема медицински признатих и потврђених успешних метода лечења.
– Докле год постоји било какав трачак наде, родитељи не одустају, макар се радило и о нетрадицоналним начинима лечења – каже Дубока.
Извор: сајт Политика