Ustavni sud doneo je rešenje Uz.134/2019 od 08.12.2020.godine kojim se pokreće postupak za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredbe čl. 262. st. 2. Zakonika o krivičnom postupku (Službeni Glasnik RS br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) u delu koji glasi: „Podaci o visini troškova i zahteva za njihovu naknadu mogu se podneti najkasnije u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ili rešenja iz st.1. ovog člana“
Advokatska komora Beograda podnela je inicijativu za ocenu ustavnosti smatrajući da je odredba čl. 262. st. 2. ZKP je u koliziji sa odredbom čl.265 koji propisuje da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda, odredbom čl. 461 st. 1 ZKP koja uređuje dostavljanje drugostepene presude strankama i odredbom čl. 224 st. 3 ZKP kojom se reguliše da rokovi počinju da teku nakon dostavljanja odluke stranci. AK Beogrdaa smatra da je pravilno da se rok od jedne godine, računa od dana dostavljanja odluke strankama, a ne od dana kada je nastupila formalna pravnosnažnost presude. Ovo je naročito značajno, radi izbegavanja mogućih negativnih posledica koje ovakvo računanje rokova može proizvesti.
Postavlja se pitanja na koji način i kada okrivljeni i branilac mogu saznati sadržaj odluke drugostepenog suda ako se drugostepena odluka ne saopštava javno toga dana kada se održavala sednica, već se preko prvostepenog suda dostavlja strankama u pisanoj formi. Propisivanjem rokova koji zavise od efikasnosti postupanja državnih organa dovodi se u pitanje ostvarenje prava na naknadu troškova i povređuje se pravo na pravično suđenje.
Prema sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, opravdano da se i u građanskim i krivičnim predmetima utvrdi razuman rok i procesni uslovi za pokretanje postupka, kao, naprimer, uslov da se zahtev mora uputiti nadležnom sudu („Golub protiv Ukrajine“). Situacije kada podnosilac zakasni sa upućivanjem zahteva sudu ili sa podnošenjem žalbe ne mogu se smatrati povredom člana 6. stav 1 („Stabingz protiv Ujedninjenog kraljevstva“), sem ukoliko nadležni organ nije uzeo u obzir opravdane razloge takve docnje. Sud je smatrao da su takvi opravdani razlozi, na primer, kada lice nije bilo u mogućnosti da uloži žalbu na odluku nižeg suda, zato što nije dobio sudsku presudu, iako je pokušavao da utvrdi sadržaj presude kako bi na nju mogao da uloži žalbu („Hadjanstassiou protiv Grčke“).
Propisujući rok iz čl. 262. ZKP od dana pravnosnažnosti presude, a ne od dana njenog dostavljanja okrivljenom i njegovom braniocu, zakonodavac se nije pridržavao čl.18.st.2 i čl.20.st.1 Ustava, jer je pravo na pristup sudu učinio nepredvidim i prepustio ga faktički volji Suda, u zavisnosti od njegove efikasnosti u izradi i dostavljanju pravnosnažne presude. Zakonodavac je na ovaj način uticao na suštinu prava na pristup Sudu, kao sastavnom delu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1 Ustava Republike Srbije i člana 6 Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava.
Izvor: sajt AKB
Naslov: Redakcija