Vrhovni kasacioni sud doneo Dopunu pravnog stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita (obrazloženje)

Banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.

Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

Banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu.

O b r a z l o ž e n j e

I

Vrhovni kasacioni sud je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 22.05.2018. godine usvojio pravni stav o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita koji glasi:

“Banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava, pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.

Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.”

U vreme kada je navedeni pravni stav usvojen, pred Vrhovnim kasacionim sudom su vođeni sporovi nastali povodom ugovora o kreditu zaključenih u periodu od 2007. do 2010. godine, pa je i sporno pitanje dozvoljenosti ugovaranja troškova tih kredita razmatrano na osnovu propisa koji su važili u tom periodu. Sudovima je u međuvremenu podneto više od sto hiljada tužbi kojima korisnici kredita, kao tužioci, traže utvrđenje ništavosti odredaba koje se odnose na obavezu plaćanja naknade troškova obrade kredita iz ugovora o kreditima zaključenim nakon 2011. godine. Stoga je potrebno da se usvojeni pravni stav preispita sa stanovišta sada važećih propisa, a pre svega Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br. 36/2011 i 139/2014) i Zakona o zaštiti potrošača („Sl. glasnik RS“, br. 62/2014, 6/2016 – dr. zakon i 44/2018 – dr. zakon). Drugi razlog za ponovno razmatranje usvojenog pravnog stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita jeste način na koji je taj pravni stav protumačen i primenjen u sudskoj praksi.

II

Odredbama čl. 1065-1068 Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93, „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja i „Sl. glasnik RS“, br. 18/2020) uređeni su pojam ugovora o kreditu, njegova forma i sadržina, otkaz davaoca kredita, odustajanje od ugovora i vraćanje kredita pre roka.

Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom (član 1065). Ugovor o kreditu mora biti sačinjen u pismenoj formi i njime se utvrđuje iznos, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066.). Navedenim odredbama nisu bliže uređena ostala prava i obaveze ugovornih strana, pa ni pravo banke da od korisnika kredita naplati troškove i naknade nastale povodom zaključenja ugovora o kreditu ili koji mogu nastati u toku realizacije ugovora.

Odredbom člana 4. stav 1. tačka 2) Zakona o bankama („Sl. glasnik RS“, br. 107/2005, 91/2010 i 14/2015) propisano je da banka može, između ostalog, obavljati i kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita). Ovim zakonom nije bliže propisana sadržina ugovora o kreditu, niti su propisana prava i obaveze banke i klijenta. Ali, iz odredaba člana 42. proizlazi da se na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju opšti uslovi poslovanja banke, koje je banka dužna da istakne u svojim prostorijama na vidnom mestu, i to najmanje 15 dana pre njihove primene. Odredbom člana 43. navedenog zakona utvrđeno je da Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Narodna banka Srbije je 30.06.2006. godine donela Odluku o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Sl. glasnik RS“, br. 57/2006), koja je stupila na snagu 01.10.2006. godine. Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova (u daljem tekstu: efektivna kamatna stopa), kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1.). Jedinstveni način obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope banka primenjuje u postupku obavljanja depozitnih i kreditnih poslova iz člana 4. Zakona o bankama (tačka 1. stav 2.). Efektivna kamatna stopa iskazuje se u procentima sa dve decimale, uz zaokruživanje druge decimale, i važi od dana obračuna (tačka 4.).

Na osnovu odredaba tačke 5. navedene Odluke NBS može se zaključiti da postoji četiri vrste troškova bankarskih kredita, i to: 1) troškovi koje banka obračunava klijentu u postupku odobravanja kredita, 2) troškovi koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o kreditu, 3) troškovi koji nisu poznati na dan obračuna a mogu nastati u toku realizacije ugovora o kreditu i 4) ostali troškovi (troškovi procene vrednosti nepokretnosti i pokretnih stvari, premija osiguranja ili druge naknade u vezi sa sredstvima obezbeđenja kredita, troškovi upisa u registar kod nadležnog organa, troškovi pribavljanja izvoda iz zemljišnih knjiga, troškovi pribavljanja uverenja, potvrda, dozvola i rešenja nadležnih organa, troškovi Kreditnog biroa i drugi troškovi). Prve dve vrste troškova ulaze u obračun efektivne kamatne stope, dok se druge dve vrste troškova ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope već se iskazuju samostalno. To znači da efektivna kamatna stopa u sebi sadrži naknade i troškove koji su nastali prilikom odobravanja kredita i koji će nastati u toku realizacije ugovora o kreditu, a koji su poznati prilikom njegovog obračuna. S obzirom na to da troškovi obrade kredita nastaju prilikom odobravanja kredita, kao i da su troškovi puštanja kredita u tečaj poznati na dan obračuna kredita, ti troškovi moraju biti uključeni u obračun efektivne kamatne stope i naplaćuju se samo kroz efektivnu kamatnu stopu, a ne i umanjenjem iznosa kredita prilikom njegove isplate korisniku.

III

Donošenjem Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga 2011. godine otklonjena je svaka sumnja u to da se ugovorom o kreditu mogu ugovoriti naknade i troškovi koji padaju na teret korisnika kredita.

Naime, Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga u članu 9. stav 3. izričito propisuje da opšti uslovi poslovanja obuhvataju i akte kojima se utvrđuju naknade i drugi troškovi koje davalac finansijskih usluga naplaćuje korisnicima. Odredbom člana 19. stav 1. tačka 12) navedenog zakona propisano je da ugovor o kreditu, pored ostalih obaveznih elemenata, sadrži vrstu i visinu svih naknada koje padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksne ili promenljive, a ako su promenljive – periode u kojima će ih banka menjati, kao i vrstu i visinu drugih troškova (porezi, naknade nadležnim organima i dr.).

Iz navedenih odredaba zakona nedvosmisleno proizlazi zaključak da ugovaranje prava na naplatu kamate kao cene plasiranja novčanih sredstava banke ne isključuje mogućnost da se ugovorom o kreditu, kao uslovi za davanje kredita, ugovore troškovi i naknade koje je korisnik kredita dužan da plati banci. Ti troškovi i naknade utvrđuju se opštim uslovima poslovanja banke i predstavljaju obavezni element ugovora o kreditu. Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknade bankarskih usluga, i to naročito po osnovu deviznih i kreditnih poslova.

Prema odredbi člana 19. stav 1. tač. 6) i 7) Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, visina nominalne kamatne stope i efektivne kamatne stope predstavljaju obavezne elemente ugovora o kreditu. Nominalna kamatna stopa označava kamatnu stopu izraženu kao fiksni ili promenljivi procenat koji se na godišnjem nivou primenjuje na iznos povučenih kreditnih sredstava (član 2. tačka 20.). Godišnja efektivna kamatna stopa iskazuje ukupne troškove kredita i drugih finansijskih usluga koje plaća, odnosno prima korisnik tih usluga, pri čemu su ti troškovi izraženi kao procenat ukupnog iznosa ovih usluga na godišnjem nivou (član 2. tačka 21.).

Ugovaranje troškova kredita koji se uključuju u efektivnu kamatnu stopu u procentualnom iznosu od glavnice nije zabranjeno. Bez obzira na to da li su troškovi kredita iskazani u procentu, fiksnom iznosu ili kombinacijom tih metoda, banka je dužna da podatke o troškovima navede u ponudi tako da klijent nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč.

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga propisano je da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu, kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice za koje je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Saglasno stavu 4. istog člana zakona, ponuda se ispisuje na propisanom obrascu, na papiru ili drugom trajnom nosaču podataka i, pored ostalog, sadrži efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (tačka 8.), kao i vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene (tačka 10.).

Narodna banka Srbije je Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku (“Službeni glasnik RS” br. 65/11 i 62/18), za razliku od prethodnik odluka kojima je bilo uređeno ovo pitanje, propisala sadržinu obrazaca koji se uručuju korisniku kredita. U delu Odluke koji se odnosi na izgled i sadržinu obrazaca koji se uručuju korisniku, između ostalog, propisana je dužnost banke da korisniku, pre zaključenja ugovora o kreditu uruči ponudi sačinjenu na odgovarajućem obrascu (tačka 12.). Takođe, banka je dužna da korisniku, uz primerak zaključenog ugovora o kreditu, uruči pregled obaveznih elemenata tog ugovora i plan otplate sačinjen na odgovarajućim obrascima (tačka 13.). U obrascu ponude kredita u kolonu “Druge otplate/troškovi” unose se iznosi koje korisnik kredita plaća povodom korišćenja kredita po osnovu zaključenog ugovora o kreditu, i to: troškovi obrade zahteva, troškovi puštanja kredita u tečaj, godišnja provizija na ime naknade za administriranje kredita, naknade za neiskorišćeni deo okvirnog kredita, iznos premija osiguranja, ako je osiguranje uslov za korišćenje kredita, troškovi otvaranja i vođenja računa koji su uslov za odobravanje kredita, drugi troškovi u vezi sa sporednim uslugama koji su uslov za korišćenje kredita a koje snosi korisnik (npr. fiksna provizija na ime naknade za obradu zahteva za osiguranje, troškovi izdavanja izvoda iz registra nepokretnosti, troškovi procene vrednosti nepokretnosti i pokretnih stvari, troškovi overe založne izjave, troškovi upisa založenog prava – hipoteke, troškovi uvida u bazu podataka u zaduženosti korisnika i dr.).

IV

Na osnovu citiranih važećih propisa nesumnjivo sledi zaključak da odredba ugovora o obavezivanju korisnika kredita na plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i da stoga nije ništava u smislu člana 103. ZOO. Važeći propisi omogućavaju davaocu i korisniku kredita da u skladu sa načelom autonomije volje utvrđenim članom 10. ZOO ugovorom urede pitanje troškova obrade kreditnog zahteva, kao i drugih troškova i naknada u vezi sa svojim obligacionim kreditnim odnosom.

Obavezivanje korisnika kredita na plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva nije protivno ni načelu savesnosti i poštenja iz člana 12. ZOO, ukoliko je ova obaveza ustanovljena na transparentan način. Potvrdu ovakvog pravnog stava možemo naći u članu 4. stav 2. Direktive 93/13/EEZ od 05. aprila 1993. godine o nepoštenim uslovima u potrošačkim ugovorima, kojim je utvrđeno da se procena o tome jesu li neke odredbe nepoštene ne odnosi na definiciju glavnog predmeta ugovora ni na primerenost cene i naknade, na jednoj strani, i isporučene usluge i robu, na drugoj, sve dok su te odredbe jasno i razumljivo sastavljene. Sud pravde Evropske unije je u odluci donetoj u predmetu C-84/19, koja se odnosila na plaćanje naknade za odobravanje kredita, pored ostalog, naveo: da odredbe koje su akcisornog značaja u poređenju s onima koje definišu samu bit ugovornog odnosa ne mogu biti obuhvaćene pojmom “glavni predmet ugovora”; da iz člana 4. stav 2. Direktive 93/13 proizlazi da postoji druga kategorija ugovornih odredbi, prema kojima se ne može primeniti provera eventualne nepoštenosti… a razlog za to izuzimanje leži u činjenici da ne postoji nikakva tablica ili pravni kriterijumi koji bi mogli dati okvir i smer proveri te primerenosti; da zahtev prema kome ugovorna odredba mora biti jasno i razumljivo sastavljena podrazumeva obavezu da ugovor transparentno izloži konkretno funkcionisanje mehanizma na koji upućuje dotična odredba, kao i, ako je to potrebno, odnos između tog mehanizma i mehanizma utvrđenog drugim odredbama, tako da taj potrošač na temelju tačnih i razumljivih kriterijuma bude u stanju proceniti ekonomske posledice koje iz toga za njega proizlaze.

U pogledu načela jednake vrednosti uzajmnih davanja iz člana 15. ZOO, treba voditi računa o tome da se zakonom određuje u kojim slučajevima narušavanje tog načela povlači pravne posledice (npr. kod prekomernog oštećenja, zelenaških ugovora itd.). Da bi odredbom ugovora o kreditu kojim je korisnik kredita obavezan na plaćanje troškova obrade kredita bilo povređeno načelo ekvivalencije, moralo bi biti utvrđeno da je do narušavanja tog načela došlo u nekom od zakonom propisanih slučajeva, na primer da se radi o zelenaškom ugovoru. Osim toga, povreda načela ekvivalencije se prvenstveno odnosi na ugovor u celini, a ne na pojedine njegove odredbe. Praksa pokazuje da su ponude banaka koje ne naplaćuju troškove obrade kredita često nepovoljnije od onih koje to čine, ako se ima u vidu ukupna cena kredita izražena kroz efektivnu kamatnu stopu koja pored nominalne kamatne stope obuhvata i sve druge troškove, premije i naknade koje plaća korisnik kredita.

Odredbom člana 143. stav 1. ZOO propisano je da su ništave odredbe opštih uslova koje su protivne samom cilju zaključenog ugovora ili dobrim poslovnim običajima, čak iako su opšti uslovi koji ih sadrže odobreni od nadležnog organa. S obzirom na to da obavezivanje korisnika kredita na plaćanje troškova obrade kredita predstavlja sporednu obavezu iz ugovora o kreditu, samim tim ni odredbe opštih uslova kojima je propisana takva obaveza ne mogu biti protivne cilju zaključenog ugovora o kreditu, jer cilj ugovora može biti izigran samo suštinskom izmenom bitnih elemenata ugovora o kreditu. Analizom tarifa naknada za obradu kreditnog zahteva zemalja u regionu može se zaključiti da obaveza plaćanja troškova kreditnog zahteva od strane korisnika kredita predstavlja uobičajenu praksu u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji (koja postoji i u drugim evropskim državama), tako da se ne može govoriti o finansijskoj obavezi korisnika kredita koja je protivna dobrim poslovnim običajima.

Prema odredbi člana 143. stav 2. ZOO, sud može odbiti primenu pojedinih odredbi opštih uslova koje lišavaju drugu stranu prava da stavi prigovore, ili onih na osnovu kojih ona gubi prava iz ugovora ili gubi rokove, ili koji su inače nepravične ili preterano stroge prema njoj. Odredba ugovora o obavezivanju korisnika kredita na plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva ne može se podvesti ni pod jedan slučaj nepravičnih ugovornih odredbi nabrojanih u čl. 44 i 45. Zakona o zaštiti potrošača. Zato se ne može dovesti u pitanje primena odredbi opštih uslova koje omogućavaju ugovaranje takve obaveze korisnika kredita primenom citiranog člana 143. stav 2. ZOO.

V

Sveobuhvatna analiza pitanja dozvoljenosti ugovaranja obaveze korisnika kredita da banci plati troškove obrade kredita, kao i druge troškove koji su obračunati prilikom odobravanja kredita ili poznati na dan obračuna a koje banka obračunava korisniku u toku realizacije kredita, izvršena na temelju zakona i drugih propisa donetih nakon 2011. godine, pokazuje pravnu zasnovanost stava usvojenog ne sednici Građanskog odeljenja održanoj 22.05.2018. godine. Iz tog pravnog stava sledi:

1)         da odredbe ugovora o kreditu kojima se korisnik kredita obavezuje na plaćanje troškova obrade kredita i puštanja kredita u tečaj nisu ništave pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o tim troškovima i

2)         da se ti troškovi naplaćuju samo kroz obračun efektivne kamatne stope, odnosno da ne mogu biti dva puta naplaćeni – u jednokratnom iznosu zadržavanjem dela sredstava iz odobrenog iznosa kredita i istovremenim uključivanjem troškova u efektivnu kamatnu stopu.

Vrhovni kasacioni sud je u najvećem broju odluka dosledno primenjivao usvojeni pravni stav. Međutim, u pojedinim odlukama Vrhovni kasacioni sud je stao na stanovište ili podržao stanovište nižestepenih sudova da određivanje vrste troškova (npr. troškova obrade kredita) i visine troškova (npr. 1,00 % od vrednosti odobrenog kredita ili 4.400,00 dinara), u ponudi i ugovoru o kreditu, koji padaju na teret korisnika kredita nije dovoljno da bi banka imala pravo na naplatu troškova. (to su odluke donete u predmetima: Rev 3901/2020, Rev 4508/2020, Rev 4057/2020, Rev 4620/2020 i Rev 1055/2021).

U tim odlukama izražen je stav da banka ima pravo na naplatu troškova obrade kredita ukoliko dokaže da su oni stvarni i ukoliko su ti troškovi specificirani, odnosno ako je u ponudi banke prikazana i njihova struktura.

Međutim u usvojenom pravom stavu o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita od 22.05.2018. godine nije navedeno da banka ima pravo na naknadu samo stvarnih troškova. Zakoni i drugi citirani propisi ne sadrže odrednicu o stvarnim troškovima kredita. Vrste troškova kredita i njihova visina određuju se u tarifama koje donose NBS i poslovne banke, a obaveza njihovog plaćanja u propisanoj visini postoji bez obzira na to da li su u konkretnoj situaciji faktički bili veći ili manji od propisanih troškova. To se potvrđuje i iznetim stavom u Odluci Suda pravde Evropske unije donetoj u predmetu S-84/19. U toj odluci se izričito navodi da plaćanje naknade za odobravanje kredita ne podleže proveri eventualne nepoštenosti, jer ne postoje nikakve tablice ili pravni kriterijumi koji bi mogli dati okvir i smernice proveri primerenosti visine te naknade. Opredeljujući se za to da troškovi obrade kredita moraju odgovarati stvarnim troškovima koje ima banka prilikom obrade kreditnog zahteva, sud se morao upitati kojom metodom i na koji način bi se utvrdili ti “stvarni troškovi” (popunjavanja formulara, fotokopiranja, provere kreditne sposobnosti klijenta, vremena koje je službenik banke potrošio na pregovore radi zaključenja ugovora, troškova PTT usluga i sl.). Pri tome, treba imati u vidu da postoji i veliki broj drugih tarifa kojima se uređuju troškovi i naknade za pružanje različitih vrsta usluga za koje do sada nikada nije postavljeno pitanje da li njihova visina odgovara stvarnim troškovima pružene usluge.

Prema članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, u ugovoru o kreditu moraju biti navedeni vrsta i visina troškova koji padaju na teret korisnika kredita. Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku propisano je da se u obrazac ponude kredita unose iznosi koje korisnik kredita plaća povodom korišćenja kredita na ime troškova obrade zahteva, troškova puštanja kredita u tečaj i drugih taksativno navedenih troškova. Ovim propisima nije predviđeno da korisniku kredita banka mora predočiti strukturu ili specifikaciju troškova, kako bi se smatralo da je klijent sa njima upoznat na jasan i nedvosmislen način. I u citiranoj odluci Suda pravde Evropske unije objašnjeno je i šta se podrazumeva pod transparentnim izlaganjem ugovora o kreditu čiji je cilj da klijent banke bude u stanju da proceni ekonomske posledice koje iz njega proizlaze. Banka je dužna da korisniku pruži informacije i objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji. Klijent koji smatra da su ponuđeni troškovi obrade kredita previsoki, može se opredeliti za zaključivanje ugovora o kreditu sa bankom kod koje su ti troškovi niži ili koja te troškove ne naplaćuje.

Iz navedenog sledi da specifikacija troškova obrade kredita i opis njihove strukture u ponudi za zaključenje ugovora o kreditu ne predstavljaju uslov za plaćanje troškova banci, ukoliko je u ponudi navedena vrsta troškova i njihova visina. Predmet obaveze korisnika kredita je u dovoljnoj meri određen preciznim opredeljivanjem vrste troškova i njihove visine. Stoga se ne može postaviti pitanje ništavosti odredaba ugovora o kreditu kojima je korisnik kredita obavezan na plaćanje troškova kredita zbog razloga propisanih članom 47. ZOO, niti zbog eventualne zablude korisnika kredita o predmetu njegove obaveze.

Sledom iznetih argumenata i iskazane potrebe da se izvrši ujednačavanje sudske prakse najviše pravosudne instance Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda je izvršilo dopunu svog pravnog stava usvojenog 22.05.2018. godine tako što je uz postojeći stav dodat novi stav tri koji glasi:

“Banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu.”

VI

Izvršena dopuna pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 22.05.2018. godine ne zadire u prava korisnika kredita koja su već ostvarena izvršenjem ranije donetih pravnosnažnih presuda. Ovo je iz razloga što dopunjeno pravno shvatanje ne predstavlja pravno relevantan osnov za eventualno ponavljanje postupaka u tim predmetima. Stoga ne postoji ni pravni osnov za vraćanje naplaćenog iznosa po osnovu glavnice, kamate i troškova spora u postupku dobrovoljnog ili prinudnog izvršenja već donetih pravnosnažnih presuda.

Dopunjeno pravno shvatanje nije od uticaja ni na ostvarenje sudske zaštite korisnika kredita u pokrenutim parničnim postupcima u kojima se zahtev za utvrđenje ništavosti odredbe o troškovima kredita temelji na tvrdnji da:

1. zaključenju ugovora nije prethodila pisana ponuda u kojoj je jasno i nedvosmisleno određena visina i obaveza plaćanja troškova kredita;
2. je njihova naplata izvršena mimo efektivne kamatne stope;
3. su troškovi kredita naplaćeni u dvostrukom iznosu zadržavanjem jednokratnog nominalnog iznosa iz odobrenog kredita i njihovim istovremenim uračunavanjem u efektivnu kamatnu stopu.

Primena dopunjenog pravnog stava je moguća samo u slučaju kada se uprkos postojanju nesporne pisane ponude i u njoj označene visine troškova kredita koji se naplaćuju u jednokratnom iznosu kroz efektivnu kamatnu stopu, zahteva utvrđenje ništavosti takve ugovorne odredbe samo iz razloga što njome nije izvršena specifikacija strukture i visine pojedinačnog iznosa troškova koji su u zbirnom iznosu navedeni u ponudi i prihvaćeni od strane korisnika kredita.

(Pravni stav usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 16.09.2021. godine).

Izvor: sajt Vrhovnog kasacionog suda
Naslov: Redakcija